Humanitarna akcija maturanata

Ovaj tekst posvećujem jednom Pedji i njegovim sestrama, deci koja nemaju srećno detinjstvo kakvo sam ja imao.

Svi smo u jednom trenutku čuli za nekoga kome je potrebna pomoć, neko dete ili porodicu. I uvek će postojati ljudi kojima će trebati pomoć. I uvek će biti ljudi koji mogu da pomognu. 

Tokom procesa organizacije proslave desetogodišnjice mature generacije 2002/2003, došao sam na ideju da i mi, bivši učenici gimnazije Vuk Karadžić iz Loznice, svojim skromnim doprinosom damo primer svim ljudima koji imaju mogućnost da barem na kratko vrate osmeh na lice nekog deteta, siromašnog ili bolesnog. Moj izbor je bio neko od učenika lozničke gimnazije. Kako je vreme prolazilo i kako sam se raspitivao kome bismo mogli ovu akciju da namenimo, saznao sam ime jednog učenika, Predraga Nikolića, za kojeg je Blic Fondacija svojevremeno, tačnije krajem 2015. godine, izdvojila sredstva i donirala mu kuću. Kako sam iz njihovog članka i direktno iz škole saznao, ovaj dečak živi u izuzetno lošim materijalnim uslovima, sa ocem i dve mladje sestre, jednom od 10 a drugom od 12 godina. 

U tekstu koji sam čitao na sajtu blic.rs, pisalo je da ovaj dečak u školu ide u jednoj trenerci čitavo polugodište, jedne patike koje je dobio su se već raspale, i strašno sam se osetio jer znam da na samo nekoliko kilometara od mene deca žive u takvim uslovima. 

Želeo sam da uradim nešto, a sam ne mogu mnogo, jer sam i ja, kao većina stanovnika Srbije zatrpan nekim svojim problemima, nekim svojim troškovima, i nekim svojim kombinacijama kako bih preživeo od plate do plate. Smatrao sam da ovaj skup treba iskoristiti i učiniti bilo šta. 

Ogromnu zahvalnost dugujem ljudima iz moje generacije, koji su izašli u susret povodom ove akcije, iako su mnogi od njih na prozivci, u svom predstavljanju, na temu zaposlenja rekli “Snalazim se”, i time je njihovo učešće veliko, odvojili su novac koji su možda krvavo zaradili. 

Nakon što smo na samoj proslavi uspeli da skupimo skromnih ali, smatram, značajnih 39.000 dinara za ovu porodicu, može se doneti zaključak: 

Dokazali smo i pokazali, kao i dosta ljudi pre nas, da Srbi kao narod, i pored teškog života i situacije u kojoj se svi gradjani nalaze, nisu izgubili ljudskost. Mi, konkretno generacija 2002/2003, pokazali smo da smo izrasli u kvalitetne ljude na koje će biti oslonjena budućnost ovog društva. 

Ukoliko svako od nas na ovakvim proslavama i skupovima bude dao doprinos odrekavši se paklice cigareta, dva pića u kafani ili bilo čega drugog što je ekvivalent toj vrednosti, neće izgubiti mnogo ali će dobiti satisfakciju i  ponos što učestvuje u humanom delu. 

Ovim putem bih zamolio svakoga ko pročita da na bilo koji način pomogne nekom detetu, bilo kojem, jer sva deca zaslužuju jednake uslove za odrastanje, jednake šanse za uspeh, i jednake širine kako bi izabrali svoj put, karijeru i život. 

Još jednom, zahvaljujem se svim ovim ljudima koji su podržali akciju, svim profesorima koji su uradili dobar posao pripremajući nas za svet odraslih, I naravno, roditeljima koji su nas vaspitali tako kako jesu, da postanemo dobri ljudi, humani, dostojanstveni, veliki. 

Generacijo 2002/2003 gimnazije Vuk Karadžić iz Loznice, BRAVO!
Vidimo se na novom okupljanju, i do tada vam želim svu sreću ovog sveta!