Sa čime se suočavaju inteligentni ljudi?

Ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije naizgled imaju sve konce u svojim rukama. Ali da li je sve sjajno kod njih i koliko poteškoća imaju svakodnevno? Brojne su iako tako ne izgleda. Način na koji su odrasli, odnos i očekivanja roditelja i okoline, njihova osećanja prilikom teških trenutaka, sve to mogu biti razlozi za delimičnu ili potpunu izolaciju. Pomislite na Teslu, Ajnštajna, Pupina...koliki je krug ljudi bio oko njih?

Inteligentni ljudi su izloženi većem pritisku

Kako su inteligentniji od većine, od inteligentnih ljudi se očekuje više, da daju veći doprinos, da više ostvare. Oni razumeju stvari koje drugi ljudi uglavnom i ne vide, svoj život posmatraju drugačije i smatraju da ide u drugačijem pravcu nego životi drugih ljudi. Oni teže ka uspehu i postizanju bolje karijere, više novca. Ukoliko se stvari koje rade ne ispostave visoko na lestvici uspešnih, smatraju da sebi čine "medvedju" uslugu. U slučaju da im život ne ide u onom pravcu koji su zamislili, često imaju običaj da kritikuju, napadaju i obezvredjuju sebe.

Teško stiču prijatelje

Inteligentni ljudi traže druge inteligentne osobe kako bi se družili i sprijateljili. Kada upoznaju nekog novog, posmatraju, analiziraju i postavljaju naizgled bezazlena pitanja u procesu upoznavanja. Čak i ako neko ima ista ili slična interesovanja, ne mora da znači da će biti prihvaćen, jer naše "pametnice" ne prihvataju ako neko nema istu percepciju i vidjenje tih stvari, predmeta interesovanja.

Ovo znači da su inteligentni ljudi samotnjaci, ili često usamljeni, kako god definisali njihovo osamljivanje. Iako ovo znači da imaju više vremena za ostvarenje svojih ciljeva, često može voditi depresiji.

Problem koji je naveden u ovom delu je utoliko veći što je sredina manja, što Srbiju, posebno delove unutrašnjosti, manje gradove, stavlja u prvi plan kod problema inteligentnih ljudi da steknu prijatelje.

Pate od paralize analizom

Kao što sam napisao u prethodnim redovima, inteligentni ljudi imaju potrebu da analiziraju. Iz te potrebe, javlja se proces istraživanja svih "za" i "protiv" činjenica pre donošenja odluke, što često dovodi i do toga da uopšte ne donesu odluku. Previše analiziranja i previše "Šta ako...?" pitanja ih iz tog razloga udalji od odluke. Možda zato što su perfekcionisti i žele da nadju najbolje moguće rešenje.

Ukoliko vode tim ili organizaciju, gore navedeni razlozi i činjenice mogu dovesti do katastrofalnih rezultata, jer oni neće prihvatiti da donesu odluku ukoliko sve nije uradjeno onako kako su zamislili, jer tim to nije mogao da ostvari.

Često su zarobljenici svoje inteligencije

Postoji mnogo primera u kojima su inteligentni ljudi zarobljenici svoje inteligencije. Na primer, oni uglavnom nemaju problem da razumeju nešto, i učenje drugih ljudi nečemu ih vrlo često frustrira ukoliko osoba ne razume ono čemu ga "pametnica" uči, i ne mogu da nastave sa tim procesom podučavanja.
Dalje sa tim, inteligentni ljudi mogu biti odbačeni od drugih ljudi. Sve što inteligentna osoba kaže može zvučati pretenciozno, a ustvari samo iznose činjenice. Ovo socijalizaciju i društveni život inteligentnih ljudi u velikoj meri otežava.

Teže im je da budu srećni

Inteligentni ljudi su "prokleti" svojom inteligencijom. I vrlo često misle da je neznanje blagoslov, popularno Čorbino "kako je lepo biti glup". Zato nekad misle da bi im bilo bolje da nisu toliko pametni. Pretvaranjem da nisu toliko pametni stvaraju mišljenje da su neiskreni prema sebi. Svo to preterano razmišljanje vodi ka socijalnoj anksioznosti.

Sreća dolazi iz prihvatanja sveta takvim kakav jeste, a kada ne možete da se opustite i prestanete da analizirate sve, skoro je nemoguće prosto udahnuti svet i njegovu nesavršenu prirodu.

Šta mislite o ovim činjenicama? Da li ste imali slična iskustva? I da li imate moguća rešenja za prevazilaženje problema prosečnog natprosečno inteligentnog čoveka? 

Druga polovina dvadesetih

Kako godine prolaze, sve više shvatamo da moramo da se prilagodimo njima. Ili su to ustvari očekivanja okruženja, da moramo da se ponašamo u skladu sa tim očekivanjima?
Ja sam trenutno još uvek u dvadesetim godinama, ali su se stvari za mene promenile dosta od početka perioda sa dvojkom kao prvom cifrom.

U prvoj polovini većina stvari je ista. Najveća obaveza jeste bila učenje, a jedini rok je junski ispitni rok, da se daju svi ispiti (ili da se barem dâ uslov za sledeću godinu studija). Sve izmedju su žurke, izlasci i glupiranje sa društvom. U prvoj polovini dvadesetih nije bilo ništa čudno ako me ljudi iz kraja vide kako se u 9 izjutra vraćam kući u košulji, iz izlaska u koji sam otišao u 9 uveče prethodnog dana. Čak ni bauljanje i teturanje nisu ništa čudno.
Druga polovina dvadesetih znači i drugi pogled na vas ukoliko je slika ista. Jer od vas se očekuju drugačije stvari.

Koje su to stvari očekivane od mladih ljudi koji su prešli u drugu polovinu dvadesetih godina?

1. Od vas se očekuje da ste završili studije. 

Kako svaki student upisuje fakultet sa prvobitnom namerom da ga završi, tako se od njih očekuje da ga završe najkasnije do 25. godine. Sve što tokom studija radite, stvarno je nebitno ukoliko ih završite na vreme. Možete svake noći sa društvom obilaziti klubove i kafane po gradu i vraćati se u vreme kad su svi zaposleni već stigli na posao, sve dok to ne utiče na vaše studiranje. Možete sa ortacima igrati turnire u PES-u (FIFA je za decu) u alkohol, poput cugopola, pa ćemo ovo nazvati "golopol", pa svaki put kad primite gol morate popiti odredjenu dozu. Možete se skupiti sa ortacima, otići na vikendicu i biti neodgovorna goveda koja spremaju roštilj, puštaju glasnu muziku, glupiraju se i piju ogromne količine alkohola. Možete raditi šta vam je volja, i kad vam je volja, sve dok ispite polažete na vreme. 

Kada dodjete u te godine kada se od vas očekuje da ste završili studije ili ste pri kraju, i sami vidite kako se stvari menjaju. Roditelji, ljudi iz okruženja, svi vas pitaju koliko još imate do kraja studija. Ukoliko ste pametno rasporedili svoje vreme, inteligentni ste i nije vam možda bilo potrebno mnogo da biste savladali gradivo koje je trebalo da spremite - vi ste "na konju". Ukoliko niste - vi ste "u kanalu". I to je prosto. Zato pamet u glavu. 

2. Od vas se očekuje da ste počeli da radite

Ako niste imali sreću da ste član porodice koja ima sopstveni, dobro razvijen, biznis a vi, kao mladi stručnjaci bez iskustva imate priliku da to iskustvo steknete u okruženju koje vam je poznato, možete bii u raskoraku. Današnji trend koji kompanije prave i prate, govori samo jedno: Kompanije žele mlade, školovane, stručnjake sa iskustvom. 

HELLO! Gospodo, na koji način i u kom paralelnom univerzumu ste zamislili da nadjete novopečenog diplomca a koji istovremeno ima iskustva? 

Na svu sreću, postoje kompanije u kojima možete da radite volonterski, da idete na stručnu praksu posredstvom fakulteta (ja sam imao tu sreću da Univerzitet Singidunum ima izuzetnu saradnju sa većim brojem firmi, društava i banaka, te sam stručnu praksu imao u jednoj od najvećih banaka u Srbiji. 

Dakle, već po završetku studija se od vas očekuje potpuno menjanje nekih navika koje ste imali tokom studiranja (mislim da je studentski život najlepše iskustvo u životu svakog pojedinca). Ako imate više sreće od, po mojoj proceni, 80% vršnjaka, vi ste dobili posao i na vama je da li možete da uklopite stari tempo života i nove obaveze. Moguće je, ali izlasci vremenom počinju da se svode na vikende, i to ako imate dovoljno ljudi u svom okruženju koji ne žele da im se život svodi na, sada već odavno popularno, "kuća-pos'o, pos'o-kuća". 

Dakle, nema džeparca, sami morate da zaradite za sve svoje obaveze i želje. 

3. Od vas se očekuje da imate devojku/dečka i planirate brak

Kad ovo kažem, mislim na ozbiljnu vezu koja će se uskoro pretvoriti u brak. Panika! Ali u bukvalnom značenju te reči. Osim ako niste posle srednje škole odlučili da odmah počnete da radite, da se venčate i da vam fakultet nije potreban i da ćete propustiti studentski život (kako tužno i siromašno razmišljanje iz perspektive nekoga ko je prošao i osnovne i postdiplomske studije). 

Većina nas nije spremna na tako ozbiljne korake. Posao, porodica, DECA?! Posle tako bezbrižnih godina od nas se očekuje da sve to odbacimo i započnemo taj ostatak života, u kojem se sve više-manje svodi na ozbiljnost. Ne, nikako ne mogu i dalje da se pomirim sa tim, iako vidim da se oko mene sve više ljudi udaje i ženi, barem po sve češćim svadbama na koje idem. 

SAVET: Uživajte u svim stvarima u kojima ste uživali i tokom studija, izlazite, družite se sa što više ljudi, ispicajte sve što može da se ispuca, i ne dočekajte da vâs spuca kriza srednjih godina jednom kada shvatite da niste zadovoljni kako ste proveli dane kada ste mogli biti slobodni u svakom smislu.

4.  Treba da se osamostalite 

Ovo je najverovatnija "nemoguća misija" u Srbiji. Kako završite fakultet, imate dovoljno sreće (da, sreće, jer vas sa samo završenim fakultetom niko neće ni pogledati) da nadjete posao i počnete da zaradjujete, očekivano je da počnete da živite nezavisno od roditelja. 

E sad, zašto je to nemoguće? Prvo, ako ste poreklom iz unutrašnjosti a ne rodjeni Beogradjani ili Novosadjani, a spadate u većinu kojima roditelji nisu ostavili stan, pred vama je začarani krug plaćanja računa, kirije i svih drugih mesečnih troškova od plate koja je, u većini slučajeva dovoljna za račune i klopu. Dobro, pitate se, od čega onda platiti kiriju za stan, i još na sve to imati za sebe. Rešenje je samo jedno. Ili da se odreknete društvenog života i radite još jedan posao honorarno, ili da se vratite kod roditelja. 

Ukoliko imate tu sreću da imate svoj stan i dobru platu, vi živite ono što je poznato kao "American dream", i to u Srbiji. Za većinu to, nažalost nije tako. Preostaje vam da kombinujete, da se snalazite i da tražite način da odete iz Srbije. 

Situacija u kojoj je država može da se uporedi sa apsolventom sa još 10+ ispita na ledjima i studentskim kreditom, gde su gradjani roditelji koji plaćaju sve za svog neodgovornog potomka, tj. u ovom slučaju državu. Ne treba mi takva odgovornost. Zato i ja, u svojim kasnim dvadesetim tražim način da odem u neku drugu, zdraviju, sredinu. 

Na kraju, dodao bih, druga polovina dvadesetih godina života svakoga od nas jeste potpuno drugačija od onoga na šta smo navikli, jeste ozbiljniji period i jeste nova "škola" za sve, a sami biramo da li ćemo nastaviti da učimo. Lično, volim da kažem, bitno je proživeti dobro dvadesete da bismo imali čega da se sećamo u pedesetim. Jer čovek je stvoren da, pored posla, obaveza, studija, računa, kredita, materijalne neizvesnosti i svih stvari koje otežavaju život, uživa u svom životu. Život bez užitka je promašen život. 

Kraj dvadesetih nije kraj života, i za svakoga ko postavlja pitanje sebi "Šta sad?", evo odgovora: Uživaj u svemu. Budi osoba koja neće zažaliti zbog protraćenih godina u dosadi, budi osoba koja će imati šta da ispriča svojoj deci i unucima. Budi osoba sa iskustvom u mladosti i radostima koje ona nosi pre nego što budeš osoba sa profesionalnim iskustvom. Ne ispunjavaj tudja očekivanja već ispuni svoja. Ako se i budeš kajao, bar se nećeš kajati znog drugih ljudi i učićeš iz svojih grešaka. A u dvadesetim možeš da grešiš. 

Pismo šezdesetogodišnjaku

Hej, ti. Da, baš ti. Oslovljavam te tako, bez persiranja jer si ti starija, mudrija i bolja verzija mene. Ili nisi? Ko si ti? Jesi li uspeo da se izboriš za svoje mesto? Ili nikada nisi izašao na put koji si tražio?
Šta si postigao u životu? I jesi li srećan? Koliko imaš poslovnih uspeha? Koliko ličnih?

Danas imaš 60 godina, duplo više od mene koji pišem ovo pismo. Imaš i više znanja i iskustva od mene. Ako si uspeo da pronadjes svoju sreću, kaži mi da li bi primio duplo mladjeg sebe da radi odgovoran posao? Ili bi me i ti zanemario? U ovim danima, ja sam zvanično stručnjak u marketingu, dokazan samo naučnim radom i sertifikatima, nedovoljno iskusan za bilo koga. A ko si ti? Jesi li uspeo da nadješ način da prevazidješ samog sebe, druge ljude, ovu državu i njene političare? Da li si ostao ovde ili si otišao daleko? Ima li u tvom vremenu povratka u prošlost, da mladjem sebi lupiš šamar i nateraš ga da bude uporniji, da više uči, da bolje proceni ljude, da neke ljude bolje veže za sebe a neke, pak, distancira? Koliko si stvarno pametan čovek? Ideje koje imam ja sada, da li su i u tvom vremenu dobre, da li su kreativne, jesu li iskorišćene?

Danas sam ja neko ko nema karijeru, ako zanemarimo karijeru blagajnika, sa završenim fakultetom i postdiplomskim studijama, dobrim prosekom i dugom u banci. Šta sam naučio do sada? Fakultet mi neće značiti ništa ukoliko nemam kvalitete koji se ne uče. Ili se uče? Kaži mi ti? Da li ćeš pronaći način da mi kažeš pre nego što zaboraviš ko si i šta si bio, i gde si bio? Ja danas imam dve diplome, imam tri sertifikata i četiri godine iskustva. Koliko si ti napredovao u odnosu na mene? Da li ti je i dalje viralni marketing zanimljiv, da li se i dalje baviš kreativnim idejama i noću smišljaš cele kampanje za nepostojeće brendove? Da li neki od njih sada postoji? Da li si ti brend? Koliko je sada AdWords zanimljiv i postoji li mobilno oglašavanje?

Ja danas nosim iPhone? Da li ti imaš nešto drugo? Neki iEye? Ugradjen komunikacioni uredjaj koji ti pomaže da budeš u kontaktu sa ljudima koje voliš, sa kojima radiš i da dosegneš do novih znanja. Je li internet drugačije mesto?

Ja ti dajem jedno obećanje, daću sve od sebe da ne budeš razočaran u mene dok budeš čitao. Dajem ti obećanje da ću sve uraditi da budeš ponosan na svoju mladju verziju, da budeš ponosan na mene. Ja verujem da si ti već mnogo postigao, da će iza tebe ostati trag, i da ću ti ja pomoći u tome. Ja želim da budem ti, uspešan čovek koji je znao da pronadje sebi priliku, ugrabi je i stvori neke stvari vredne pomena, počev od posla, pa sve do porodice.

Jednog dana želim da budem doktor nauka, i nadam se da si ti doktor nauka. Želim da se diplome i akademska priznanja računaju. Da li su se tvoje računale?
Ako ja grešim u potrazi, upropastiću i tebe. I možda ovo pismo neće značiti ništa. A možda ću biti čovek koji čita pismo od duplo mladjeg sebe i misliti da bez tog mladog čoveka ništa ne bi bilo moguće ni ostvarivo. Moj cilj sada je uspeh, tvoj cilj je, nadam se, prenošenje znanja nekim mladim ljudima koji, poput mene, traže posao i sreću.